491
Ah, krasno je kada nitko nije znao
kad si uzdisao…
Volio si maglom zastrt brijeg
kad tek slutiš što se pod njim krije
bujna trava, gajevi il’ snijeg…
Tako ideš s plemenitom krinkom,
Svatko misli: on je sretno biće,
bol njegova nikog se ne tiče.
Vješto brišeš bore sa svog čela
Svuda radost da posiješ,
Na uvrede blago se nasmiješ.
A kad dođeš kući, dahneš,
tiho rukom mahneš,
zbaciš masku i pokriješ lice.
Ah, krasno je kada nitko nije znao
kad si uzdisao…
