Početna stranica » Bajka o čovjeku bez sreće

Bajka o čovjeku bez sreće

147 pregleda

Ova priča – kazivao ju je djed Stipo Ćosić (1910.) iz Vukićevaca kod Jajca – svrstava se upravo među bajke po svojoj strukturi: glavni junak je jedini koji se kreće; on putuje od kuće i sretno se vraća; pritom se susreće s opasnostima i nalazi rješenje svojih problema. Napetost borbe između dobra i zla pojačana je uvođenjem mitskih elemenata.

***

Dva se brata dilila. U jednog ima ćerka, a u drugog nema niko više.

– Pa, eto – kaže jedan drugom – ti meni daj kolko je pravo: kolko ciniš svoj dio, tolko plati meni. Ne živi mi se ovde. Iđem tražit posla. Ne živi mi se ovd i gotovo.

Tako on njemu platio i ovi otišo. I odo on tako i tražio posla, al nije našo. Dok je bilo oni para, pomalo prometovo. Al, nestalo para: mora platiti konak, mora platiti ranu, a radio – ne radio. Veli on sam sebi:

– Iđem ja opet svome bratu.

I dojde. A bratova ćerka mu opere odijelo. Ko zna otkad to nije bilo oprano! A on opet:

– Iđem – kaže – dalje potražit sreće.

A sreće nigdi. Išo tako kraj jedne vode, pa kraj jedne šume naide, a nika žaba se vrti na putu. Pojde on da će nju šćapom, a ona:

– Nemoj me – kaže – tuć! Ja sam tvoja sreća.

– Ma, kakva si mi ti sreća!?

Kad ono: od žabe se ispostavi žena. Kaže:

 – Kud si ti pošo?

– Ma, nemam sreće – kaže – kud god sam pošo, nemam posla. Pošo sam da tražim sreće pa kako bilo. Nemam ništa. Malo dojdem kod brata. Ćerka opere. Stid me biti tude. Ne mogu bit kod njija, a ništa ne radit.

– E –  kaže – ja sam tvoja sreća. Ićeš, tri dana imaš putovat. Doćeš – kaže – do jedne vode di nema mosta. Samo reci: »Prinesi me, vodo!«, i prićeš priko vode. A onda, ima na jednom brdu usid (stari čoek): sve će ti kazat šta ti fali. Al nemoj mu ništa govorit dok god on tebi ne progovori, a šta god on bude radio, radi i ti.

Išo on tako i došo do jednog čoeka:

 – Oklen si? Kud si pošo? – pita on njega.

– Eto, tako. Jedna mi žena reče, ima jedan usid i da zna sve šta mi fali.

– Daj, bolan, upitaj – veli – u mene sve pošlo napako: čeljad mi se poboliše, ajvan  mi se poboli. Pitaj šta meni fali.

– Oću – kaže – upitat ću.

Kreno on otale i došo drugom čoeku na konak:

– Kud si ti pošo? – pita ga on.

– Vala, eto, nemam sreće, a kaza mi jedna žena da morem doć tako do jednog usida, da će mi kazat sve šta mi fali.

– Daj, bolan – kaže – upitaj za me što men ništo fali: kad sjedem da jedem – kaže – a ništo iz furine izajde otuda prljavo, čupavo, krčavo ko stonog i plače. De, pitaj šta men to fali.

– Oću – kaže – upitat ću.

Kad došo do vode:

– Prinesi me, vodo!

I voda ga pribaci. Pa ga upita:

– Kud si ti pošo?

– Pa – kaže – nemam sreće, pa pošo na jedno brdo di ima jedan usid. Kazat će mi sve šta mi fali.

– Pa, daj upitaj za me što ja nemam ništa živo u sebi.

– Oću – kaže – upitat ću.

I došo gor na brdo: sidi onaj i šuti, sidne i on. Niko niš ne govori. Kad, izutra zvona zazvoniše, usta onaj usid: grabi iz sanduka i baca ko da nasijava. Tako i on: grabi i baca. I opet se vrate. Niko ništa ne govori. Kad, i drugo jutro opet onaj usta i baca, pa i on. I opet šuti svaki sebi. Niko nikome. I treće jutro, zvona zvone, on da zagrabi, a ono sanduk prazan. I baca onaj naprazno, a i on tako. Nema ništa. Sjeli opet, a onaj upita:

– Što si ti došo?

– Eto – kaže – vala, jedna baka mi rekla da ćeš mi ti sve kazat šta mi fali. Kud god pojdem, nemam sreće.

– E – kaže – ajde sad svome bratu pa šta god on radi, radi i ti i imaćeš ko i on opet. Ajd sad.

– E, imam ti još nešto.

– Šta ima?

– Kad sam bio kod jednog čoeka, tî da pita što je u njega sve oboljeno, pa čeljad, pa ajvan: sve pošlo natrag.

– E, to je – kaže – zato što stari ne da ništa zaklat. Samo što krepa, ono jedu, i zato se poboli sve. Nego, nek zakolju najbolje goveče i nek svi jedu pa će ozdravit. I nek  stari nikad ne govori da je imanje njegovo nego njegovi sinova. Ajd sad.

– E, ima još nešto.

– Šta je sad?

– E – kaže – jedan čoek mi veli, kad god jede, ništo mu iza furine izajde pa dojde pod sofru i plače. I kaže, prljavo to nešto.

– E – kaže – to su njegovi pokojni roditelji: patio ji gladne, patio ji žedne, ništ im nije davo neg ji samo zbijo u kraj. Zato nek ji obuče i obuje, nek ji narani dobro i iščešlja, i neće više nikad doć. Ajd sad.

– E, ima još nešto?

– Šta je sad?

– Eto, vala, kad naiđo priko vode, voda reče da upitam što ona nema ništa živo u sebi.

– E – kaže – to je zato što je sve potopila. Zato kad te upita, ti skoči daleko: ufatit će i tebe.

I pojde on kući i dojde do vode. A voda ga upita:

 – Jesi l’ pito za me?

 – Jesam – kaže.  – Reko je da nemaš ništa živo u sebi jer si sve potopila.

A voda na njega da ga ufati, al on skoči dalje. Nije ga ufatila. I naide opet do onoga čoeka što su mu umrli roditelji dolazili. I rekne mu sve kako treba uradit, i tome čoeku sve bude dobro. A oni drugi zakolju ajvana i svi zajedno jedu, i bude sve dobro. Al naidu trojica ljudi i vide: dobra šenica. I pitaju starog:

– Uh, čija li je ovo šenica vaka dobra!?

A stari:

– Šta čija? Moja šenica!

A ona odma planu. A on onda:

– Nije moja već moji sinova!

Al gotovo je bilo: izgorila mu sva njiva. Nije pazio… I tako se oni vratio kući odakle je i pošo. I primio ga brat. I osto on tu, radio i molio Boga, i imo svega ko i brat mu. I tako je on našo sreću.