Jedna od čarobnih osobina usmene predaje jest u tome što svima poznate likove Isusa, svetog Petra, dva anđela i drugo stavlja u uvijek nove, naizgled svakodnevne, a tako neobične situacije, u kojima se oni – zaodjenuti u putnike, seljake, prolaznike, «obične» ljude kakve slušatelj stalno susreće u svojoj okolini – ipak ponašaju vrlo neobično, a prepoznatljivo: Isus, mudri učitelj, nikad ne kori svoga Petra, već ga radije navodi da sam uvidi gdje je pogriješio; brzoplet i temperamentan u postupcima, a jednostavan i kratkovidan u razmišljanjima, Petar je tip čovjeka koji je sam kriv za svoju nevolju jer ne zna iskoristiti Isusovu blizinu… Premda tako očigledna i jasna, istina o stvarima ipak izmiče pogledu čovjeka koji gleda samo ljudskim očima.
Sljedeće priče kazivali su nam Andrija, Jela i Mate Tadić iz Velikoga Prnjavora kod Dervente.
Božja pamet
Neki čoek ležo u ladovini pod nekim velikim ‘rastom. I razmišlja pa veli:
– Eh, Bože, Bože, ti si – veli – ove sitne žirove na ovom ‘rastu stvorio, a vidi one bundave na lozi nako slaboj: zašto nisi one bundave stavio gore po granama…?
I tako dok je razmišljo, jedan žir odozgor spadne i njega – tup! – pogodi u glavu.
– Oh – kaže – Bože, jesi i pametan! Da bî gore bundava, ode moja glava.
Isus, Petar i batinaš
Išli Isus i sveti Petar. Malo će negdi odmorit pa legnu pod drvetom – i tako. Ali neki, mafijaš – šta li? – šeto pored njija. I kad god naide, svetog Petra nekom palicom malo pukne. Jednoč, dvaput, triput. Veli sveti Petar:
– Znaš šta, Isuse, meni dodijalo. Bi li ti – veli – prošo na ovu stranu? Ne mogu više izdržat.
– Pa, eto – kaže Isus – bi’.
I promijenu se. A oni što je tuko svetog Petra dođe opet, samo s druge strane, pa veli:
– Dosta je bilo onog. Sad ću ovog.
Pa opet ošini po svetom Petru. Eto tako: Isus je udovoljio, al’ opet je po Petru puklo.
Kako je Isus primo darove
Putovali sveti Petar i Isus. ‘Odali oni tako i naiđu kraj jednoga velikog bogataša koji je prodav’o nešto. Kad je toji bogataš njija vidio, zgrabi rukom za džep pa izvadi punu šaku novaca – nije brojio – i dade svetom Petru i Isusu. Kad su išli dalje, naiđu kraj jedne sirotice koja isto nešta prodavala. I – veli – isto i ona dadne. Ali kako je malo imala, tako je malo i dala. Onda rekne Isus Petru:
– Petre, šta misliš sad ko je više dao? Ili ova žena ili oni čoek?
Veli on: – Pa, naravno da je oni ko je imo više.
– E – kaže – Petre, nije tako. On je dao što mu se priko džepa prisulo, a ona dala, jadna, sve što je imala.
Al, idu oni dalje. Kad, jedna sirotica prodaje trešnje. A kako je ona sirotica, i trešnje su bile malo prljave. Veli Isus:
– Ajmo, Petre, uzet malo trešanja.
– Nećemo – veli. – Ićemo na drugo mjesto. Ove nisu dobre.
A Isus uzme trešanja. I kako je on išo prvi, a Petar za njim, Isus je sve te trešnje baco, a Petar ih je uzimo i jeo. Kad je nestalo više, kaže:
– Je l’ gotovo, Petre?
– Je – kaže.
– Pojede ti sve trešnje.
– Kako?
– Pa, eto: iako nisu valjale, ti njija sve pojede – i crvave i dobre.
Priča o dva anđela
Kazivao Mate Tadić (1958.) iz Velikog Prnjavora kod Dervente
Išli su dva anđela, jedan stariji i jedan mlađi uz njega, kao da malo uči. Dođu do jednog bogataša i pitaju ga bi li mogli prenoćiti. Kaže on:
– Ma, može, nema problema. Ima dole podrum pa se negdje smjestite.
I smjeste njih sluge u podrum. Kad su oni dole zanoćili, stariji i iskusniji anđeo pogleda: bila neka rupa u zidu i on tu rupu zatvori i zazida. To promatro mlađi anđeo i nije mu bilo jasno zašto to ovaj radi. Sutra dan oni jedva dočekali zoru da izađu iz toga hladnog podruma pa pođu dalje. Kad, dođu drugu večer kod jednog siromaka. Upitaju mogu li prespavat, a on odma rekne da može. I legnu oni spavat: siromak sa svojom ženom legne na pod, a njima dvojici dadne krevet i oni zaspu. Međutim, kad su se ujutro probudili, čuju, uvatio se plač. Kad tamo: crkla siromakova krava. To mladom anđelu bilo dosta pa rekne starijem:
– Zašto si to napravio? Onome bogatom si zazido rupu u njegovom podrumu, koji je svega imo, a nije nam dao spavat uljudno ni ostalo, a ovom siromaku koji nas je primio nisi ni kravu ‘tio spasit.
– E – kaže stari anđeo – slušaj: nikad stvari nisu takve kakve izgledaju na prvi pogled. Tamo kod onog bogatog kad smo bili, u onom zidu – ispo je kamen pa sam vidio – bilo je puno zlata ukopano u zidu. Zato sam zazido onu rupu da ne nađe zlato jer bi posto jako bahat: sve bi oko sebe počeo tlačit, uživat, digo bi se do neba.
– A – veli – dobro! A zašto ovome siromašnom nisi kravu spasio?
– E – kaže – slušaj! Dok smo mi spavali, došla je Smrt po njegovu ženu. Sve što sam mogo uspit, dao sam joj kravu – mala su djeca – tako da je ona otišla, iako ne posve prazne ruke. Šta se dalo spasiti, spasilo se.
Tako, nikad stvari nisu nake ko što izgledaju na prvi pogled.
Priča o majkinom srcu
Imala majka sina jedinka. I taj se sin negdje zaljubi u jednu curu i oće da je ženi. Al, cura veli da joj ne štima svekrva, majka, i da nije nje, sve bi bilo u redu. Na kraju krajeva, dogovore se i – moralo je tako bit – pristane ona da će se udat ako dobije majkino srce na tanjiru.
On je to teško mogo odlučit, ali je odlučio ipak: kabulio je izvadit majkino srce i na tanjiru ga odnit curi i – tud je ljubav. I putujuć k njoj, noseć to srce, padne on, a ono srce se otkotrlja i progovori:
– Jesi l’ se ubio, sine?
Majka je samo majka.
